УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 26. јануар 2014.

Enigma Lenjinove smrti

 I POSLE devet decenija od smrti Vladimira Iljiča Lenjina ruski
istoričari, publicisti i novinari ne prestaju da iznose različite
verzije od čega je umro vođa svetskog proletarijata. Prošle nedelje,
tačnije 21. januara, navršilo se 90 godina od smrti Lenjina pa je to bio
povod da se ponovo kopa po istorijskim i medicinskim arhivama. Na
pitanje da li je Lenjin umro od posledica sifilisa ili ga je dokrajčila
skleroza, jedinstvenog odgovora nema. Službeni izveštaj patologa kaže da
je umro od posledica skleroze, ali opširni tekstovi koje su objavili
moskovski nedeljnici „Argument i fakti“ i „Agonjok“ sugerišu da je
Lenjin umro od posledica svojih mladalačkih seksualnih greha.



Ruski poznati profesor, neuropatolog
Vasilij Kramer, je još u maju 1922. prvi postavio dijagnozu da Lenjin
sve teže govori i kreće se zbog začepljenja krvnih sudova na mozgu.
Međutim, jedan broj lekara je tražio druge uzroke bolesti. U martu 1923.
pozvani su poznati profesori iz Nemačke i Švajcarske. Oni su postavili
Lenjinu drugu dijagnozu - upala arterija kao posledica sifilisa! Lenjina
je pregledao i profesor Aleksej Koževnikov, iskusni neuropatolog, ali
on u analizama krvi nije pronašao potvrdu dijagnoze kolega iz Nemačke.
Zatim je Lenjina pregledao i profesor Mihail Averbah, jedan od
uglednijih očnih specijalista. Ni on se nije složio da je Lenjin teško
oboleo zbog tobožnjih posledica sifilisa. Averbuh nije našao nikakve
simptome na oku koje bi potvrdili da je Leljin bolovao od sifilisa,
bolesti koja bi moglo da izazove promene krvnih sudova na mozgu.

Zbog
čega se uopšte sumnjalo da je Lenjin bio zaražen sifilisom? Pre
Oktobarske revolucije od te bolesti je u Rusiji obolevalo godišnje po
60.000 ljudi. Zbog toga su lekari često sumnjali u sifilis čim bi
pacijent imao problema sa krvnim sudovima.

Za mnoge
istoričare je jako zanimljivo pitanje gde se Lenjin mogao zaraziti
sifilisom kada se zna da je vodio gotovo asketski život i da mu je
revolucija bile iznad svega. Dobro je poznato da je Lenjin imao samo
jednu suprugu kao i jednu ljubavnicu. Revolucionarka Nadežda Krupska je
bila jedina službena supruga Lenjina. U julu 1898. Nadežda i Vladimir su
se venčali ali zanimljivo da nisu nosili prstenje. Svedoci tog vremena
tvrde da je Nadežda bila kao devojka prijatna, duge kose i bele puti.
Istoričari tvrde da su Lenjin i Krupska spavali u odvojenim sobama.
Lenjin je od mladosti bio zaraženom revolucijom i jedino ga je ona
zanimala.

Tek kasnije, u Parizu 1910. upoznao se sa
revolucionarkom Inesom Armand. Vladimiru je bilo 39, a Inesi 35 godina.
Ta malena Francuskinja ga je opčinila jer je bila vesela i volela je
život. Na drugoj strani, Krupska je imala problema sa štitastom žlezdom.
Svedoci tog vremena kažu da se Lenjin brinuo o ženi ali ono malo
seksualnih strasti usmeravao je ka Inesi Armand. Sve se svodilo na flert
jer Lenjin nije ni pomišljao na razvod braka jer je smatrao da su
međusobne simpatije sa Inesom Armand prolazne.

Inesa
je bila moderna žena tog doba i smatrala je da ona treba da bira sebi
muškarca, a ne da čeka kako bi je neko poklonio pažnju. Na njenu žalost,
u tom smislu, Lenjin je bio staromodan pa zbog toga njihova veza nije
imala bračnu perspektivu. Ali, ipak, intimna veza je trajala oko pet
godina dok je Lenjin nije prekinuo.

SAHRANA KAD
se 1920. Inesa Armand zarazila kolerom na Kavkazu, više joj nije bilo
leka. Iz tadašnjih hronika se vidi da je za njenim posmrtnim kovčegom
kroz grad išao njen partijski drug ali i voljeni čovek - Vladimir Iljič
Lenjin.
Sve češće Lenjinove glavobolje nisu mogli da
umire ruski lekari, pa su u pomoć pozvani oni iz zapadne Evrope. Nemački
profesor Georg Klemperer je smatrao da Lenjin ima stalne glavobolje
zbog trovanja olovom jer posle atentata nisu izvađena oba zrna. Krajem
avgusta 1918. za vreme govora radnicima Miheljsonovog zavoda na Lenjina
je pucala Fani Kaplan. Ona je iskoristila nepažnju telohranitelja pa je
pucala u Lenjina sa rastojanja od tri metra. Jedan metak mu je samo
probušio kaput ali je drugi pogodio levo rame. Treći metak oštetio mu je
vrh levog plućnog krila i zaustavo se u vratu. Iz Nemačke je stigao
hirurg Moris Borhard koji je iz vrata izvadio zrno ali ono drugo u
ramenu je bilo duboko pa nije smeo da ga dira.

Posle
tog atentata Lenjin se sve češće žalio na glavobolje, teže je govorio a
u februaru 1923. potpuno mu je bila paralizovana desna ruka i noga.
Posle toga su bili pozvani nemački lekari, profesori Ferster, Klemperer,
None, Minkovski ali i ruski profesori Osipov, Koževnikov i Kramer.

Kako
piše nedeljnik „Argumenti i fakti“ lekari su razmatrali više dijagnoza,
od epilepsije, bolesti Alchajmera, multiple skleroze, do trovanja
olovom.

MEDIJSKA ZVEZDA KAKO
bi se sadašnjim jezikom reklo, Lenjin je bio medijska ličnost. Slike su
mu bile stalno u novinama a zahvaljujući radiju njegov piskavi glas
zapamtili su mnogi. Zbog toga je verovatno Lenjin privlačio i druge
žene. Jedini problem je bio što njega lepši pol nije mnogo zanimao.
Ilja
Zbarski, sin i asistent biologa Borisa Zbarskog, koji je posle smrti
balsamovao Lenjinovo telo, smatrao je da su teškoće koje je imao Lenjin
posledica sifilisa. On smatra da je dokaz takve dijagnoze i to da su u
Moskvu pozvani specijalisti iz inostranstva koji su se bavili i
problemima sifilisa. I lekove koje su prepisivani Lenjinju, davani su u
to vreme obolelima od sifilisa.

Ali lekari su posle
Lenjinove smrti dali specijalnu izjavu da nema tragova sifilisa. Narodni
komesar (ministar) zdravlja Rusije Nikolaj Semaško, obratio se
anatomu-patologu Alekseju Abrikosovu, koji je kasnije postao akademik,
tražeći od njega da posveti posebnu pažnju dobijanju dokaza da nema
tragova sifilisa kako bi se „sačuvao svetli lik vođe proletarijata“.
Tako su tadašnji rukovodioci hteli da se suprostave onima koji su širili
glasine o Lenjinovim gresima iz mladosti. Kasnije je Lenjinov mozak bio
prebačen u Institutu za proučavanje mozga, ali se do novih saznanja oko
toga je li nastradao od sifilisa ili ne - nije došlo.

Posle
Lenjinove smrti sanduk sa njegovim telom je prebačen 23. januara u
zgradu sindikata u najstrožem centru Moskve. U to vreme su na Crvenom
trgu kopali i pravili improvizovani mauzelej vođi svetskog
proletarijata. Vrlo brzo mauzolej je postao svojevrsna „meka“ komunista,
ne samo sa prostora Rusije i kasnije SSSR-a, već celog sveta. A
autoritet koji je među levičarima imao Lenjin nikakve priče o sifilisu
nisu mogle da pomrače.










Enigma Lenjinove smrti | Svet | Novosti.rs