УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 30. април 2015.

БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз

БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ

Бела Тукадруз, лето 2014. снимак Ивана Лукића, Заветине.
Сећајући се Шта су ми направили "чувени"  уредници и песници
Ове песме (1  (Бршљан око гимназије - напомена, М. Л.) написане су током лета 1970. године, и почетком 1971. године. Оне су такве какве јесу, ја према њима имам драгоцену временску дистанцу.
Лета 1970. године ја сам имао пуних 20 година. Био сам студент. Лето сам проводио у родном селу Мишљеновац.
Ми смо већ тада били запустили део нашег имања на  Паљевинама. Тамо је остао да живи деда Петар Лукић, са својом другом женом , коју смо зато што је била Влајна и никада није хтела да говори српски , звали "Дудула". Петар Лукић је живео и проживео читав свој живот на Паљевинама. Он је тамо имао најпространији посед , можда и читавих десетак хектара у комаду. Трампио је са својим блиским рођацима земљу коју је наследио у Мишљеновцу за
земљу на Паљевинама. На Паљевинама је он имао своје "планинско гнездо", кућу и бачију. И породично гробље. Оно је било на једној падини окренутој Авали , на чистини , неких стотинак метара јужно од куће П. Лукића. Било је 5 - 6 гробова , који су се видели кроз прозор Лукићеве куће. Сва насеља су била удаљена сувише, и сва сеоска гробља, да би се на њима укопавали (Каона, Кучево и Мишљеновац).
Све је било ту, на једном месту. Мене су као дете моји водили на Паљевине, на бачију, или када су ишли да купе сено , или по дрва.
У нашем забрану извире Манастиричка река , која ни у годинама највећих суша не пресушује. У нашем забрану је било , поред горуна и букава, и много липа. Одлазак тамо - најчешће на запрежним колима - трајао је најмање два и по сата - био је доживљај .
Тамо грми јаче и страшније него у Мишљеновцу. Волео сам да идем тамо.

Тог лета 1970. године , мој млађи брат је имао непуних тринаест година - повео сам га са собом на планину , на Паљевине. Око Ивањдана - тада је тамо, кад цветају липе - прелепо.
Тада је још увек била читава и велика бачија Черкеза.
Нисмо преноћили на бачији Черкеза, већ код наших рођака Лукића.
Тамо, и касније у Мишљеновцу, написао сам стихове и песме
које су у "Књижевности" завршиле, највероватније у кошу, а да их
нико није ни погледао!
И ја сам на те стихове временом заборавио.
И никада их, највероватније, не бих ни потражио, да није било
26. априла 1997. године.
Допутовао сам у родно место са синовима да будемо за Ускрс
са мојим родитељима остарелим.
И једног дана, јер је било ведро, предложио сам старијем сину
(први разред гимназије, Димитрију) да одемо пешке до Паљевина.
Тамо више није било никога живог.
Деда Петар Лукић и његова "Дудула" су умрли средином
седамдесетих.
Умро је и њихов син у Бечу, који се имања на Паљевинама и
куће одрекао у корист своје млађе сестре Варадинке, која такође живи
у Бечу (кућу је сазидала у равничарском селу Раброву).
Невероватно: никог живог нисмо срели до Паљевина!
Са куће покојног Петра Лукића лопови су однели цреп, греде,
летве и прозоре.
Ограда око куће још стоји. Чак и кључ од куће!
И цвеће - перунике. И ораси.
Од велике бачије Черкеза ни трага.
Салаш покојног деда Миленка Лукића - сравњен са земљом.
Чинило се да је нестало и породично гробље паљевинских Лукића .
"Тата, ти си се то шалио? Све си измислио, а?Где је гробље?"
Ушао сам у рушевине некадашње куће Петра Лукића,
Димитрије је шкљоцнуо Кодаком, док сам кроз прозор покушавао да
нађем гробље.
Гробље је 1970. године било на јужној падини, испред шумице.
Није га било!
Отишли смо да обиђемо наш забран и извор Манастиричке
реке, затим лежали на трави под бескрајним небом на висоравни са које
се виде величанствени ободи планина у даљини, и онда кренули натраг:
путем којим смо дошли.
Буквици су почели да листају. Док смо ишли кроз буквик којим се завршава имање покојног Петра Лукића, Димитрије је одједном узвикнуо:
"Тата, ено су! Гробови!"
Да, гробови су били у шуми, буквик се за последњих двадесет и седам година померио педесетак метара на југ