УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 28. фебруар 2015.

Бити писац данас у нас / Мирослав Тодоровић





ПИСАЦ ДАНАС, У НАС
                                                                                                       Вујици Бојовићу

Давне 1994. у „Српској књижевној задрузи“, у едицији „Савременик“, после четири године чекања, штампана ми је књига песама „Црно у боји“. Велика част је била имати књигу у „Српској књижевној задрузи“.  Тада и увек. Горд, похвалим се у завичају како ми  је књигу штампала Српска књижевна задруга.
Хоћу да частим, поносим се.  Пињо, сељак  домаћин се чуди. Одмахује.  Каже, ниси мор'о због тога у Београд. Има и овде, у нашем селу,  задруга... 
Бити писац данас у нас, песник поготову, је за чуђење. Он је чудак у очима обичних људи.  Пише, а од тога не може да живи. Сумњив је, јер пише. Опрезнији су овај „порок“ крили. Тако је  проф. др Драгољуб Симоновић, чији су стручне књиге превођене у свету, од ране младости писао поезију, али није објављивао. Тек када је отишао у пензију почео је да штампа књигу за књигом. Није желео, није хтео раније, да му не би биле сметња у напредовању... О томе књига да се напише, Риплијево „Веровали или не“ допуни.
Проф. песник Мирко Иконић је написао песму: „Исповест професора који воли поезију.“ Пише: „Кад сам ја био ђак имао сам мрзовољне професоре / књижевности који нису волели поезију, / а нарочито ђаке песнике. / Ипак јаду сам се досетио па сам скривао да пишем песме. / Објављивао сам их под разним псеудонимима / да би задовољио сујету  / и своје професоре оставио на миру.“
Завршио је песник студије, и вратио се у школу где је негда био ђак. „Али ништа се није променило:/ није вредело што сам ширио / своју љубав према поезији и нисам био мрзовољан, / ђаци су сада били и апатични и мрзовољни / и често се подсмевали и  мени и поезији“.
(„Ој, песниче, с гргуравом косом....“  Стихоклепац...)
То што је неко писац више ништа не значи. Кажеш да си писац зачуђено те погледају. Велим писац Павић, мани Павић, Шарић је  легенда, јунак нашег доба. „Кад сретнем песника, пожелим да се окупам“, пише у песми Бантинг. У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Чудо невиђено. Али зато нема читалаца. Има онолико % колико држава даје за културу. Култура је код нас девета рупа на свирали,  тринаесто празно. Сви га ћушкају. Али то је друга прича. Ево моје:
Минулог лета док сам у предаху од сеоских послова седео за столом стиже ми ненадано рођак Раћа. На мом столу часописи, књиге... Ја нешто пискарам. Он зачуђен, пита, шегачи се: Па ваљда не идеш  у школу. Зар још пишеш? Ако добро плаћају у реду. Ако не плаћају џаба тупиш мозак. Ми падамо  у малињацима, а ти доконаш.
Узме књигу са астала: Мирослав Лукића „Ујкин дом“. Прелистава. Шта ће ти ово? Кажем, понеси па прочитај када будеш докон. Одмахне руком. Ко је од књиге вајдио? Они што се данас  палцем потписују су  богаташи. Зар не видиш ко све ради у хладњачама? Сви завршили неке факултете, сви са дипломама.   Него, ако знаш кад књиге читаш, реци зашто нема код нас доктора за шљиве, јабуке, а има којекавих стручњака? Воћнаци нам се суше. За неку годину неће рађати, а оно у продавницама ко да је од пластике. Мани књиге, него ради нешто корисно. Вајди. Нема нигде умешено и обешено. Ако има, ја ћу први да идем. Не надај се комунизму, нити  да ће како су обећавали летети печене шеве. И немој говорити како си писац, да се не мечкају са тобом.  Познат. Познат је само  онај кога не познајемо. Никако да схвати да нема школе за писце. Значи то је онај кога је Бог обележио. Мисли писац је онај што хоће 'леба без мотике.
Тако мој рођак Рађо. Преварим се понекад, кажем да сам  писац, а човек  зачуђено гледа. Шта то писац прави и коме његов, у овом времену, производ треба? Чудно, писац данас пише а то од њега нико не иште? Никако да се „скине“ са те муке.
        „Имао сам прилике да осетим како се  обични људи, често и не ретко чуде нашим сврљишким песницима на њиховом како кажу „промашеном“ занимању. Паметан је, добар, ал шће му тој.“ ( С. Петровић)
„Песник је последња будала на свету“, каже Мирољуб М.  Стојановић. „Ето, руски конзул Чахотин* је пре сто година писао поезију о нашем народу. А како му се ми данас одужујемо?“ To се он само шали. Ишао да говори о Чахотиновој поезији и Србији у Јарославу, Угличу, Москви. Јер, поезија је доказ да постоји Бог...
Пише ми песник Шелога (Објављује  под псеудонимом да му се, како каже, матором не би смејали): „Водећи српски политичари и "интелектуалци" су васпитавали становнике Србије да читају (и слушају) што је актуелно, а не да мисле својом главом и читају што вреди. И ко је хтео да чита, омрзли су  му "лектиру". Зато сада у Србији немамо грађанство, већ малограђане. Малограђанима и сељацима не треба уметност, они љубе имитације, позу, кич. Колико људи у Трешњевици, Ариљу и Нишу може да прочита збирку песама, чак и кад покаже искрену жељу?  Књижевни критичари су само политичари у књижевности. Као што политичар неће рећи истину о стању у народу и држави, тако неће ни књижевни критичар, ако и зна, рећи истину о стању у књижевности. То важи и за друге уметности.  Не може, у догледно време, у Србији бити боље него што јесте, нити смо боље заслужили...“
Пише списатељица Нада Петровић: „У времену где свака вест у медијима започиње са: Скандалозно, Страшно, Монструозно... У времену где се отима, присваја.. У времену када је све на Екс, на принципу брзе хране, инстант културе... У времену где се „Грабљивица“ објављује и за два дана продаје 30000 примерака, а онда се изнова и изнова доштампава...У времену када се ( како прочитах на овој скаламерији) добитник Нинове награде може похвалити са целих 300 објављених примерака књиге добитнице... У времену када се зауставља сваки покушај да нам буде боље, јер боље је фатаморгана... У овом и оваквом времену како другачије него баш овако... Или никако...“  
Писац? Хоћеш да будеш писац, и  још да се дичеш. Седи, како вели стари Гаврило, ту ди си, али ни за ту ниси. Ха, писац. Гладном није до књиге, има народ веће бриге. Па ни писци више не читају.  Знано је да у “Србији нема куће без телевизора. Скупа справа  али осиромашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу  видети у кућама српских домаћина”. 
У којем нам је то стању књижевност када бивши рокер отвара сајам књига? казао  је Неле Карајлић прилико отварања Светосавског сајма у Нишу, 24. 02. 2015.
У есејуДруштво забаве Љоса је  записао да га вређа што кувари, креатори, фудбалери данас имају утицај и значај какав је некада припадао научницима, филозофима, композиторима. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена  „забавом за масе“. Код нас Срба   то је  одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо.“
„Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“.  Зна се ко пише ту врсту литературе.
То што таква књига траје колико папирна марамица није важно. Па зар на овом свету  није све  пролазнo? И ово ће проћи, заборавити. Ионако  ће све  прекрити "снегови, рузмарин и шаш".
Поручује Света књига: „Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.“

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици

**
Стјепан Иванович Чахотин (1857 – 1919), конзул  Руског императорског конзулата у Нишу (1895 – 1915) писао поезији о Србији и српској историји. Мирољуб М.  Стојановић је приредио књигу његове поезије: „У Србији и о Србији“ (2012). Пише да је Чахотину „српска реч почесто била прикладнија од руске“.