УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 15. јануар 2015.

Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности


Многи аналитичари су означили атентат на сатирични лист „Шарли ебдо” као европски, или макар француски, 11. септембар. Наиме, оба атентата су била под јаким емоцијалним напоном, и један и други су постали светска вест, такође, знамо да после тих напада многе ствари више неће бити као пре. Међутим, разлике између рушења близнакиња и зверског убијања 12 људи у редакцији познатог француског листа су огромне. Огромне јер узроци напада нису исти, а последице ће бити потпуно супротне.

Док је Америка кажњена споља, због своје иностране политике, у добро припремљеном атентату којег су испланирали странци, Француску су напали изнутра француски држављани родом из Париза. Француска, за разлику од САД, има између пет и 15 одсто грађана муслиманске вероисповести (тачан број је непознат јер је свако бројање становника на верској или етничкој бази у Француској забрањено) из друге или треће генерације, махом из Магреба. Они живе у предграђима великих градова где полиција, ватрогасци и други представници „јавног и државног реда” улазе ретко и веома опрезно, због бојазни од напада. Ове четврти где су помешани незапосленост, криминалитет, насиље и религија су плодно тле за развој фундаментализма и тероризма. Атентат у Паризу је више последица оваквог стања ствари него реакција на спољну политику вођену у Ке д’Орсеју. Сећамо се да су први џихадисти у историји Француске били „клан из Рубеа”, француски конвертити који су живели у таквој четврти и који су једног дана 1994. одлучили да ратују у Босни против Срба. По повратку у Француску, организовали су више атентата у име верског рата, иако је Француска у то време снажно подржала муслимане из БиХ. Прошлонедељни напад у Паризу је реприза овог феномена и многи се боје да ће његов интензитет бити неупоредиво већи с обзиром на то да је 1994 године „само” неколико Француза отишло у џихад, а да је њихов број за 2014. већи од 1.000!

Последице напада на Њујорк су биле тренутне, снажне и огромне: рат у Авганистану, рат у Ираку итд. Америка је са још више интензитета наставила агресивну спољну политику којом је на неки начин проузроковала терористички чин на својој територији, преузимајући формулу „зло се злом лечи”. Да ли ће Француска ићи истим стопама? Што се тиче спољне политике сигурно неће, јер као што смо видели ради се о проблему унутрашње политике. Питање је да ли ће Француска наставити да брани свој републикански модел у коме је право на богохуљење једнако првом америчком амандману или ће, супротно томе, клизити према мултикултурном моделу друштва, где је слобода изражавања ограничена ради суживота у миру свих заједница?

Подсећам да Француска не признаје мањине ни заједнице него сматра да је сваки грађанин Француз са истим правима и дужностима без обзира на своје порекло, лична осећања или веровања. Лична карта се назива „карта идентитета” и крајње је политички некоректно рећи да неки француски држављанин, пореклом из неке друге државе, није Француз. Овај концепт држављанства је супротан српском моделу где би се мањине осећале угрожене уколико бисте рекли да су они „Срби”, а не Бошњаци, Мађари, Албанци итд.

Неки би ми одговорили да политички модел државе нема утицаја на тероризам јер терористи неће стати док шарија не буде усвојена. Да, то је тачно. Али, такође, је тачно да ниједна земља не може да буде дестабилизована тероризмом уколико терористи не уживају подршку унутар самог друштва. Ту се намеће питање политичког модела државе. Ако је једна заједница незадовољна, она ће бити више склона томе да подржи екстремисте који се наводно боре за њих. Чињеница је да је муслиманска заједница, за разлику од јеврејске, кинеске, протестантске итд., незадовољна и није интегрисана у Француској. Били смо сведоци у претходних неколико дана сцена радости у неким школама и зонама у предграђу Париза поводом ових стравичних убистава. Ове реакције су биле толико распрострањене да су постале стварно забрињавајуће. Да ли су сви ови људи потенцијални терористи? Вероватно нису. Али се они ипак солидаришу с терористима, а не са жртвама терора. Узимајући те чињенице у обзир, Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности:

Први је да покушава да интегрише муслиманску заједницу с циљем да се они сматрају Французима муслиманске вере, једнаки Французима католичке или јеврејске вере, и да трпе карикирање Мухамеда као што они трпе карикирање Исуса или Мојсија.

Други је да Француска уважи чињеницу да је републикански универзализам мртав и да треба да смисли нови друштвени уговор који би одговарао мултикултуралном друштву данашње Француске, за које су се све власти левице и деснице залагале у претходних 40 година.

Уколико би се Француска одлучила за тај други избор, политичке последице би биле на нивоу Европе, у некој врсти нове (политичке) француске револуције. За разлику од 1789. Француска може да нађе инспирацију у другим земљама, пратећи пример Србије која има већ сличан модел мултикултурализма, са врлинама, али и манама које познајемо.

Директор француске хуманитарне организације „Солидарност за Косово”
Арно Гујон
објављено: u Политици 14.01.2015.

из последњих коментара уз овај чланак



Владо Доб | 14/01/2015 09:36

Ово што нам је Арно испричао лепо стоји на папиру али од тога ништа није заживело одн.ако је и било заживело сада је замрло.
У Француској има улица и квартова где полиција,ватрогасци и др. никада не залазе јер не смеју.На југу Србије има села где полиција не сме да уђе.Приближавамо се УЕ.



da li je bas tako? | 14/01/2015 13:55

Vise gresaka u analizi. Prvo, Francuska je napadnuta spolja jer je to uradjeno po naredbi jednog od sefova Al Kaide, iz Egipta, nebitno je ko je to izvrsio, domaci ili strani. Drugo, iako je povod objavljena karikatura, Francuska se kaznjava za razno-razne vojne izlete po Africi i BI. Trece, nije pitanje integracije arapske populacije ( ne bi trebalo zaboraviti ni crnacku popolaciju islamske veroispovesti) unutar francuskog drustva bitan (velika vecina jeste), nego su bitna pitanja arapskog sveta neresena (pitanje Palestine), te se ti problemi mnogo lakse "uvoze" u Francusku, sto nije slucaj sa drugim pomenutim populacijama. Cini mi da je ovo pomalo naivna interpretacija celokupne problematike, ali je izgleda po "nasem" ukusu!

Palestinsko pitanje | 14/01/2015 14:28

Zasto mnogi tako lako potezu za palestinskim pitanjem kao uzrokom svega oko BI i terorizma?
Je li palestinsko pitanje uzrok problema i na jugu Filipina, Kasmiru, Kavkazu, zapadnoj Kini ....?



Рат цивилизација Производе елите
| 14/01/2015 14:38

Сматрам да је "криза" са муслиманима потпуно исфабрикована. Предграђа у која полиција не залази су предграђа незапослених и сиромашних, а они су истина, махом пореклом из бивших колонија или азиланти из 3.света. Ипак, (као емигрант у Фра.) не бих рекла да их ислам повезује (многе од тих етничких група су у антагонистичким односима међусобно), већ се таква слика ствара кроз медије. Уствари, представљање муслимана као уједињене "опасне" заједнице је ОСНОВНИ УСЛОВ да се неко у Француској уоппште појави у медијима или бави политиком, био тзв."леви" или "десни". Што се омаловажавања муслимана тиче, оно се у Фра. може поредити једино са омаловажавањем католика, који су сами имали традицију секуларности после Ватикана 2, и који могу подсмевање да прихвате у том маниру. Са друге стране, Јеврејска заједница, која је већином боље ситуирана, је заштићена од исте критике законом против говора мржње. (Нпр. случај Синеа који је отпуштен из "Шарлија" због карикатуре, или случај комичара Дједонеа).

anabela ana | 14/01/2015 14:48

Prikazivanje Muhamedove karikature je bio samo ocekivani povod, posto su teroristi brzoi organizovano reagovali. Izvesna osetljivost koja postoji kod Muslimana u pogledu prikazivanja slika je samo oslonac koji terorizam zloupotrebljava i kada bi Francuzi prestali d objavljuju ove karikature, nasao bi se drugi povod. Sto se NATO tice, on je za sada faktor zastite zapadnog sveta i odvraca napade mocnih armija, ali teroristi imaju prostor za delovanje. U svetu postoji potreba da se NATO redefinise, ali i potreba da to urade druge velike armije. Svetski mir i posebno bezbednost u Evropi bice u narednim godinama veliki izazov. To ce svakako dati nesto veci znacaj nasoj zemlji u evropskim dimenzijama. Evropa treba da ocuva otvorenost, demokratske tradicije i drustvo blagostanja, a da pri tome ne postane zajednica policijskih drzava koje prate sopstvene gradjane muslimanske veroispovesti. To nije lak zadatak. Neophodno je islamskom svetu ponuditi nesto sto ce unaprediti njihov zivot.



"ДУХОВНЕ ОЧИ"
Мил де Бакрус | 14/01/2015 21:46

@ Rat civilizacija proizvode elite
И ја сам живео у Француској (у Паризу) из искуства могу рећи да је аутор потпуно у праву, чак је и ублажио, кад су упитању имигранти из арапских земаља. Разговарао сам са многима од њих и ни једнога нисам срео да у срцу нема апсолутну мржњу према французима. Французи су заиста коректни према свим дошљацима, без обзира одакле долазе и којој вери припадају, ретки су они који изражавају неку нетрпељивост. И могу да кажем да међусобну нетрпељивост, у највећој мери доприноси вера. Утисак је да је врло мали број имиграната из Магреба дошао да, кроз неки рад успе, већина радије ленчари и размишља о неким комбинацијама и лакој заради. Зато и сваки трећи, млађи човек, има неки проблем са законом. Такво понашање је све масовније и то ће изазвати не решиве проблеме. Заиста постоје четврти где полиција мора бити под пуном опремом и са дугим цевима ако, ноћу, жели да уђе.Мухамед (вера) им је само покриће.

петак, 09. јануар 2015.

Литература која застрашује Французе

Од француског Орвела до великодушног уметничког добротвора који ради за циљеве европске екстремне деснице. Ти опречни епитети лепе се у Француској за име једног од најпровокативнијег и најнаграђиванијег књижевника Мишела Уелбека.
Историја се понекад згусне у само један дан, наизглед случајно. Многи Парижани су се ујутру 7. јануара на православни Божић могли видети како уз јутарњу кафу прелиставају сатирични „Шарли ебдо” који излази средом. Са његове насловне странице цинично се смешкао лик Мишела Уелбека, чији се шести роман „Потчињавање” тог истог јутра појавио у књижарама, иако је и пре изласка из штампе изазвао велике полемике.

Мишел Уелбек

Главни уредник „Шарлија” Стефан Шарбоније ће само неки час потом заједно са још деветорицом својих колега лежати непомично у локви крви као жртва бесомучног масакра почињеног наводно у име одбране исламске вере. Око Мишела Уелбека се тог поднева ствара наоружани безбедносни кордон састављен од стотине француских специјалаца и питање је да ли ће овај писац икада више моћи да се креће слободно и да не брине за свој живот.
Насловна карикатура недељника исмејава исламофобију, а аутор је убијени Шарбоније који прави сатиру у вези са новом књигом Мишела Уелбека. Нико више нема времена да тумачи последње поруке „Шарли ебдоа” сада када је добар део његове редакције мртав, а Француска никад више, како тврде многи аналитичари, неће бити оно што је била.
Уелбеково „Потчињавање” освануло је истог дана у неуобичајено високом тиражу од сто педесет хиљада примерака, а Америка је прекјуче најавила да ће у преводу на енглески бити доступна у најскорије време.
У Француској сви знају да је ново дело добитника Гонкурове награде (2010), крајње провокативно. Један од главних јунака је нови председник Француске муслиман Мухамед Бен Абас, лидер фиктивне странке Муслиманске браће, који је на изборима 2022, у другом кругу победио лидерку крајње деснице Марин Лепен, уз подршку социјалиста и Саркозијеве партије десног центра. Мухамеда су за председника подржале све партије, сем крајње деснице, зато што је „проевропљанин”, док је стварни лик Лепенова евроскептик и страхује за очување француског националног идентитета. У „политичкој фантастици”, што је, по речима Уелбека, жанровско одређење његовог „Потчињавања”, председник је фиктивна личност, али сви остали ликови су актуелни стварни француски политичари: Франсоа Оланд, садашњи председник завршава 2022. свој други мандат, ћутећи, Марин Лепен се такмичи са Мухамедом у другом кругу, без подршке француских странака... Сорбона постаје исламски универзитет и из њега се избацују сви професори који не желе да се преобрате у муслимане. Наратор Франсоа на то драговољно пристаје и одмах му се додељују три жене: једна старија за кување, једна петнаестогодишњакиња и трећа средовечна...
Критичари су књигу читали већ у рукопису и мишљења су различита. Кроз уредничко перо Лорана Жофрена левичарски „Либерасион” тврди да је лидерка крајње деснице Марин Лепен од Уелбека добила велики божићни поклон, алудирајући притом на то да популарни аутор подгревањем исламофобије додатно подиже и овако нарасли рејтинг Лепеновој.
„Теорије екстремне деснице враћају се у француску литературу”, оцењује „Либерасион”, који констатује да је столица у париском кафеу „Флора”, где су се традиционално окупљали литерарни кружоци, сада коначно загрејана да у њу седне ко би други до Марин Лепен.
Али, док левица осуђује поруке ове књиге и сматра их опасним по друштво, конзервативни недељник „Поен” види у Уелбеку француског Џорџа Орвела или бар Олдоса Хакслија. Књига је, по„Фигару”, осуда тишине, пасивности и левичарске завере са интелектуалцима. Они се сви праве слепи и глуви пред продором политичког ислама у француску републику.
Уелбек је одбацио примедбе да би његова књига могла да подстакне побуне против исламског становништва не само у Француској, већ и у другим земљама Европе.
„Није ми познато да је иједан роман променио ток историје”, рекао је Уелбек за француску телевизију пре масакра.
Додаје да други жанрови, на пример, есеји, мењају историју и као пример за то наводи „Комунистички манифест”.
„Користим тактику застрашивања”, признао је у недавном интервјуу за „Парис ривју” Уелбек. Али аутор додаје да су муслимани и атеисти фундаментално супротни, а да између муслимана и католика постоји идејна блискост иако то делује парадоксално.
Уелбек је и раније оптуживан да подгрева исламофобију и понижава муслимане. Пре десетак година рекао је да је Куран најглупља књига коју је прочитао, а да су муслимани тромб у крвотоку Европе. Бранио се правом на уметничко изражавање, али је једно време пребегао на Исланд како га не би прогањали у Француској. Вратио се свеж и оран за нове литерарне провокације.
Пре него што је дошло до масакра чак је и актуелни председник Франсоа Оланд рекао како Уелбекову политичку фантастику треба прочитати. Она се свакако не сме цензурисати. Али где се завршава слобода, а почиње говор мржње, о томе ће европска јавност друкчије судити после масакра у Паризу, којим су окончани животи новинара. Многи се заклињу да ће перо и сатира бити убојитија и да је то једини начин да се победе екстремисти. Највише их погађа кад их исмејеш. Али Уелбек није исмејао крајњу десницу већ јој је дао за право, на уметничком нивоу.
----------------------------------
Литература која застрашује Французе
У савременој француској литератури све је више писаца који очекују катаклизму друштва. Један од њих је Ерик Семур који у свом бестселеру „Француско самоубиство” осуђује левицу што се не бори против американизације, глобализације имиграната и ислама. Честе су телевизијске дебате у којима Ерик Семур објашњава како националне вредности у Француској нестају пред налетом феминисткиња и хомосексуалаца. Посебно истиче да се потцењује утицај узастопних таласа муслиманских имиграната.
Они одбијају наше вредности, тврди аутор бестселера.
У свом роману „Догађаји” Жан Ролен описује Француску у фиктивном грађанском рату између муслимана и хришћана док су на линији раздвајања мировни плави шлемови.
објављено: Политика,  09.01.2015.
_________________________
    = Из последњих коментара уз чланак   Како је француски Орвел помогао екстремној десници:
ercov dragacevski | 08/01/2015 23:39
Nije bio bas tolioko lud Zirinovski pre dvadeset godina kada je putujuci kroz Evropu navukao bes evropskih politicara zbog njegovog desnicarskog govora kada je opomeno Francusku i Nemacku zbog velikog broja muslimana u tim drzavama i predocio im velike probleme.Tada je Francuska imala 8 miliona arapa a Nemacka 5 miliona turaka, koliko ih danas imaju !?
Uticaj Amerike nad Evropom sa NATO intervencijama sirom sveta,globalizacijom koja u prevodu znaci modernom kolonizacijom,cistim kapitalizmom,anti-ruskom politikom, nekontolujucom emigracijom, feminizmom i homoseksualizmom je Evropu bacio na kolena i stvorio takav problem od kojeg ce se tesko u skorijoj buducnosti iskobeljati.
Desnica jaca u svakoj EU drzavi, svaka zemlja ima svog Zirinovskog,sve je vise nacionalizma,mrznje i rasizma a jos vise antieuropeizma. Potcinjavanje Misela Ulebeka cemo uskoro gledati na raznim pozorisnim scenama sirom Evrope.
quelle honte | 09/01/2015 03:06
Bila jednom jedna Francuska...zemlja intelektualne svetlosti koja se ugasila.
Nestala je jer njena inteligencija nije znala da resi glupu jednacinu koju je postavio Kuran.
Bob Petrovich | 09/01/2015 07:11
Nazalost, cinjenice su neverovatnije od literarne fikcije. Dovoljno je procitati knjigu Bet Jeor Eurabija da se shvati da koreni onoga sto vidimo danas sezu u vreme Ziskara D'Estena.

Tridesetak godina kasnije Evropa je umrla u Pristini, kao sto rece Zak Ogar a Francuska je bila voljni egzekutor.
u obrazovanju je spas | 09/01/2015 09:39
Knjiga novinara Erika Zemura (Eric Zemmour) je odlicna. Prava je steta sto verovatno nikada nece biti prevedena na srpski. Zemur pise o sunovratu Francuske, ali problemi sa kojima se, po njegovom vidjenju, suocava danasnja Francuska svojstveni su celoj zapadnoj civilizaciji.

уторак, 06. јануар 2015.

Bertrand - najstarija knjižara na svetu

 LISABON - Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela
je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj
Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.


Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi
se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda,
odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića "A Brazilijera",
ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika
Portugala, Fernanda Pesoe.
"Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici", rekla je Dojče veleu
Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca
Bertrand.
Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene  prodavnice knjiga. Novais stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi
proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.
Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i
prostorija za održavanje raznih manifestacija. "U Šiadu se oduvek
žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje", kaže Novais.
"Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro."
Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta
grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i
jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve
dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom
izdavaču "Porta Editora".
Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da
opadaju, i to za 4,6 posto.
Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine,
najviše je nastradao srednji sloj.
"Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne", kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza
portugalskih izdavača i knjižara (APEL). To je i glavni problem domaćeg
tržišta. "Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno
tržište kod nas još ne igra veliku ulogu."
Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo.
Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju
preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji.
Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u
Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u
koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.
Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230
miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija
se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom
književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi,
Africi i Južnoj Americi.
Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo "adaptiraju" na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju
na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika.
Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: "Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom."
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova
zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu
s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja - u
trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.
Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju
knjige: "Mislim da smo pregurali ono najgore", kaže ona.
Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon
postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci
2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u
odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš
do najstarije knjižare na svetu.
Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je
prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na
internetu.
Sunil razgleda dela portugalskih autora - među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. "Izbor literature na engleskom bi mogao
biti malo bogatiji", kaže on, "ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao
suvenir."
Lisabonska knjižara Bertrand - najstarija knjižara na svetu | Kultura | Novosti.rs