 |
| Знак препознавања |
Прелиставајући српску
међуратну штампу, у београдском дневнику Епоха пронашли смо један чланак
објављен на Велики петак, 14. априла 1922. године. Текст је непотписан, што као
да сведочи о скромности али и о величини онога који га је представио. Садржај,
већ на први поглед, не оставља нас равнодушним. Иако је реч о извештају једног
римског службеника од пре две хиљаде година, он није само историјски документ,
далеко је више од тога. Он је портрет за оквир од злата.
Публије
Лентула, намесник Јудеје (претходник Пилатов), између осталог обавештава свог
императора и о једном необичном човеку. Седма је индикција, месец једанаести по
старом римском календару. Место догађаја - Јерусалим.
"Цезаре,
овде се налази човек који живи у великим врлинама, а зове се Исус Христос.
Народ га назива пророком, а његови га ученици сматрају за божанство. Веле да је
син Бога творца неба и земље и свега што на њој има и бива.
Заиста,
Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само
додиром и да мртве васкрсава једном речју.
Он је
човек средњег, лепог стаса. Изглед му је благ и достојан поштовања. Коса му је
боје зрелог лешника и пада му у увојцима преко ушију, и са бескрајном милином
шири му се по плећима; коса је раздељена по темену на назаретски начин. Чело му
је високо и чисто. Образи су му љупко румени. Нос и уста његова дивно су
правилни. Брада му је честа, боје као и коса, није дуга и на средини подељена.
Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци и нико не може право да га гледа од
сјаја.
Укорава
с величанством, а опомене су му пуне благости; или говорио или творио, увек то
чини с милином и озбиљношћу. Никада га не видеше да се смеје, али су га видели
да плаче.
Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном
речи, то је човек који својом великом лепотом и својим божанским преимућством
надмашује синове човечанства.
Науком задивљује сав Јерусалим. Он није нигде ништа
учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав. Многи га исмевају, али у његовом
присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никада ни виђен, ни чувен
у овим пределима.
Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а
други га туже мени да је противник твоме Величанству. Он није никад никоме
учинио зла, али јесте добра. Ипак сам, Цезаре, готов да те слушам, како ми
наредиш биће извршено.
Твога Величанства највернији и најпослушнији слуга,
Намесник Публије Лентула."
О Публију Лентули (лат. Publius Lentulus, грч.
Поулиолус Лантоулос) и његовом писму у светској историографији, али и у
хришћанским списима, постоје опречна мишљења. По једнима, Лентула је историјска
личност која је владала Јудејом у доба Тиберија Цезара и у веродостојност
његовог извештаја нема сумње. По другима, он јесте аутентична личност али је
писмо измишљено. По трећима, опет, све је под великим знакoм питања, будући да
у Јудеји никада није постојао римски конзул под тим именом. Следствено томе
документ је лажан. Међутим, један финансијски извештај из тог времена, у којем
се говори о приходима од пшенице, недвосмислено помиње Лентулино име.
Било како било, историјска расправа о овом човеку и
његовом писму не престаје ни до наших дана. "Досије" Лентула и даље је отворен. Један службени допис из
далеког римског доба, ако је заиста аутентичан, представља тако много више од
пуког документа. У сваком случају, без обзира на то да ли је неко хришћанин или
не, заслужује ново читање.
Приредио
Предраг Пузић
