УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 22. октобар 2014.

Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш!



 Њему
треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове
следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и
пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких
марака, комитетлије и партијске секретаре…


     Све је овде, у овој
земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици,
његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови
партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници,
његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове
оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови
песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се,
улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке,
прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с
његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је
обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово!
      И
сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава
да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „чим прије“, да и
њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и
комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте,
протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50
немачких марака, комитетлије и партијске секретаре… Лако их је
препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се
у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске
парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у
извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и
за певницом, а неки, богме, прљавим и крвавим парама граде храмове и
себе гледају на – фрескама…

   
Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду: ко је овде
победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам
пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако,
сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се
прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама
препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали,
насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили,
пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали
црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још! Зато
их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке
напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти.
Треба им, без околишења, рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им, још,
рећи да су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, снагу,
полет – потрошили служећи њему и његовој партији и да сада, као
ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни!
     И тако, док
се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне
трагове покрију демократском одором, он, њихов вођа и учитељ, самује на –
16 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бога ти… шта би с мојом
хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих
сљедбеника? Нека ми се врате, чим прије!
И треба да се врате!
  
Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која
се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути, обавезујући и
друге његове следбенике да остану верни тој заклетви.
Треба му
вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је
сахранила своју мајку – како, забога, да одбије његов позив!
И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим!
И
оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама,
воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај
песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли
се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се
највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико
имена.
Молим: сваком своје, њему – његово!
      Господару треба
вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били
господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до
лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био
без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они
били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву
косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали
у приватним базенима!
     Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и
истрошене у припремању масовних слетова за његов рођендан, треба
замолити да више не загађују порте и храмове – много тамјана треба да се
потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре
неком наивном калуђеру Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у
сласт – заувек је отрован комунизмом!




     == извор: видети више: СЛОВОСЛОВЉЕ: Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш!: Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и проб...

уторак, 21. октобар 2014.

ДВА МИРОСЛАВА И ЈЕДАН СТОЈАН





Мирослав Б. Душанић: Тренутак спознаје
























Тренутак спознаје




     за Мирослава Л., Мирослава Т.          



                                           и Стојана Б.




Имао сам много водича:

прокламоване савремене барде

великане Нације и Републике

или самопрозване

авангардне манифесте и пјеснике

нове наде сутрашњице

критичких радова зборнике

антологије раздобља и поднебља

изборе класике и неокласике

модерне и постмодерне

интервјуе стручне

и оне у свакодневној штампи

које прочиташ и одмах заборавиш

или се за неко вријеме памти

и сви се показаше лажним

у тумачењу Универзума.



И онда кад сам посустао

изгубљен у хаосу неразумљивих

теорија и скоро одустао

откријем два Мирослава

и једног Стојана

један од Мирослава већ годинама

одваја кукољ од жита

цијела му библиотека стаје

у танку књигу

други кад није у малињаку

и кад о њему не води бригу

ту и тамо по Трешњевици скита

и по коју мудру прозбори

за Стојана је тешко рећи чим се бави

да ли је он сам Универзум

или Универзум из њега жубори.



Мирослав Б. Душанић






Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Мирослав Б. Душанић: Тренутак спознаје:

недеља, 05. октобар 2014.

НАСЛОВ ЈЕДНЕ (НЕЗАВРШЕНЕ) КЊИГЕ / Бела Тукадруз



СРБ, СВРАБ

— Даље опет вели неумрли за славенство Добровски: „Кад сравнимо два достоверна извешћа о Славенима у 6 веку т. ј. Јорнанда и Прокопија одма ћемо видити: да су Винди и Спори— Срби — главна имена једног и истог народа     Српског".  — Неумрли   за  истор. Славена   и   остало Јосиф Шафарик цео је један том свог дела посветио на ову ствар, на чему му је потомство вечно благодарно. Ми већ, као што рекосмо, утврђену ствар, од стране учених слависти, нећемо наводити; но ево речи баварског летописца, који је  умро око 819. а  по   некима   820.   год.   ZervianiSrbiquod tantum est regnum ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem sicutn affirmant dusant“—   т.ј. Срби, којих је царство – земља. Држава – толико : да су из њега свеколики славенски народи – племена – произашли и своје порекло, као што сами казују да воде.  Дакле сви славенски народи своје порекло и име од Срба производе, а не Срби од њих, па ако Срб значи Свраб, или слугу, војника, онда и остали нису ништа друго до.-деца сврабљиваца, џебрака, слугу,само војника и т. д.
    Одломци из „Одломака ИСТОРИЈЕ СРБА“  Милоша С  Милојевића
(фототипско издање. Београд: ИКП „Никола Пашић“, 1996. Уредник Предраг Милошевић. Рецензент  Предраг Драгић Кијук,  166 стр. + 4), стр. 106
   8. децембар 2013.

__________________________




САЊАЈУЋИ

Може и тако, док Дух стреми даље узбрдицом, каљавим путем
хранећи се сећањем као дечак купином покрај пута,
видети и другу, повољнију страну медаље,
механизам deus ex mahina.
Један анђео постоји на северу, наш сусрет следи.
Упркос томе што ми је о њему један од неверних, оних збачених
анђела напричао којешта. Између југа и севера неко је подигао
невидљиво брвно, танко као људска влас.
Wиме сам пошао, и можда ћу прећи преко њега.
Тонем у све дубљу провалију греха који је исти и који ме задржава у
огромној празнини обичног викенда.
Разговарао сам са анђелом.
Чуо сам невероватне ствари.
Ни у најлуђим сновима није било таквог расплета.
Ушао сам кроз иглене уши севера
у свет. И тек ћу улазити...
Јаче од Славе, Дело је као вода -
она увек нађе себи пут.
Разговарао сам са анђелом.
И он ме је позвао гласом преводиоца
у више небеске сфере.
Кренуо сам оним уским брвном
балансирајући као арлекин на жици.
Анђео ме води.
Анђео у чијој се сенци крије враг...


КРАЈ ГОДИНЕ : ЧУДЕСНИ БЛЕСКОВИ

Читаве ноћи падао је снег,
касно сам легао и видео: падао је,
будио сам се - опет је падао,
и сањао сам како нека девојка
бежи и заплиће се у грмљу, као
голубица.Био је то истинит сан
(истинити су снови првог дана
младог месеца), али ја нисам разумео
смисао тога сна.
У јутро зимско, мамурно, изађох после осам
(периферија, пошта, Петлово брдо);
у аутобусу 56Е прочитах дневне новине
до центра града (Зелени венац).
Не у небо, гледао сам пред ноге
журећи Кнез Михаиловом, помало
огорчен на метереологију, јавне службе,
депресију децембра и гужве пред шалтерима
у пошти у Змај Јовиној.
Био је обичан дан, најобичнији
на крају једне дуге, зле године,
и тако стигох нервозан надомак Студентског
парка.Јутро је одмакло, негде око девет.
Личило је на сумрак.
Још нисам био ушао у парк
кад поче да се догађа чудо!
Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,
кад излази сунце. Сјај је полако силазио
на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.
Већ двадесет и више година пролазим
тим парком и никада не увребах нешто
слично.
Крошње су биле тако јасно обасјане,
а степен сјаја се појачавао из трена у трен,
док није обасјао и последњу пахуљу,
и одједном сам на све друго заборавио,
и полако ушао у то блистање и јасноћу,
лепше од свега што доживех
за четрдесет и пет година ...
Небо се, дакле, неочекивано отворило,
разведрило, размакли су се тмасти облаци,
као у сну.Студентски парк је у том тренутку
био скоро пуст и ја сам ишао полако
не застајући : небо је било чисто и плаво,
и осмехивало се Београду неурокљивим очима,
чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,
већ ,богме, потрајало је, и када сам ушао у
библиотеку: гледао сам кроз прозор
више од десетак минута како се осмехује
радосно блесак бреза и иња...

(Четвртак, 28. децембар 1995.
Око 10 ч. Јованова 22)



РАШЉАРИ И АЛХЕМИЧАРИ



Куда смо пошли?

Уз Обер,

Обер је огранак неба.

Далеко је, далеко!

Високо је, високо!

Не видим никакав пут
само густа шума,
царска папрат,
репови пауница,
блокови стена, срушених.
Идемо римским друмом
обраслим травом и буквама,
испод трулог лишћа је
закопани дукат,
с патином двехиљадугодишњом.
А ово?

То је могила
коју је раскопала ноћ
и златна грозница.
То је друга страна планине,
дивно наличје,
почетак ритуалног света,
древног и првобитног.
Ту се није променило ништа,
свет је остао сличан оном
из детињства - не само твог,
него и наших дедова.

*
ОБЕР - оно узвишено место
није могао да поплави
потоп векова и историје
Обер виши од сваке пирамиде.
Огранак је неба.
Око њега су куће и воденице,
мост од камена преко потока
непресушног, и породична гнезда
у која није продро
разорилачки дух времена.
Рашљари и алхемичари!


 

КОНКРЕТНА МУЗИКА



Буди ме конкретна музика: орнитологија,

шум крила птичијих, гребање канџи по црепу,

шкрипа кочница аутомобила,

дрхтај утробе земље.

Ветар који отвара / затвара врата,

или чешља метласте жбунове мериска (вреса?).

Ветар који свира на црним штаповима

сунцокрета у кромпиришту у позну јесен.

Хучање шуме.

Вране у окршају са Кошавом.

Мрмљање воденице;

рушење воде; лавеж у даљини.

Аутомобил у убрзању,

у заустављању;

пролазак воза - преко пружног прелаза,

преко железничког моста.

Земљотрес има свој хук.

И река која надолази....

Одјек талпи дрвене ћуприје,

звук потковица коња, крава.

Звук папака коза или оваца.

Крик слепих мишева

око гротла пећине.

Кликтај жуна.

Ехо маневарских борби.

Добош сеоског општинског послужитеља.

Мукање крава.

Фрктање кобила.

Гроктање свиња.

Пролазак теретног воза. Шинобуса.

Запевка са гробља.

Ударци чекића по наковњу.



Захуктавање воза.

Дуго оглашавање парне локомотиве.



Црквена звона.

Тиктакање часовника.

Опадање ораха, или дуња.

Прасак прангија.

Пуцњи ловачких пушака.

Зујање мешалице цемента и шљунка.

Дробљење Дробилице камена.

Зујање усисивача...

Жубор потока. Шиштање змије.

Цврчање цврчка.

Писак даждевњака.

Цилик ласта...

Дозивање пастира.

Експлозије у каменолому.

Прелет фазана преко папрати.

Кукање кукавице.

Кукурикање у даљини.

Мјаукање.

Шиштање гуске на гнезду.

Пућпурикање на хоризонту.

Грмљавина усред буквика.

Приближавање пљуска.

Клепетуше

на овновима.

Узвик пастира : Обррррр!