Svih trideset i dva naslova UMETNOSTI MAHAGONIJA - 35 knjiga - kroz nekoliko nedelja će biti odštampano i ukoričeno. Uspeo sam da zaokružim posle niza godina trud kojim je bio ispunjen moj život poslednjih tridesetak godina. Mogu da budem zahvalan na svemu tome Bogu, stvaralačkom razvoju, (s)trpljenju. Dok sam radio i pripremao poslednjih nekoliko knjiga, umrla mi je majka, Natalija Lukić (31. maja 2002. godine, negde oko 9 i nešto pre podne, na VMA). Bila je to druga, neočekivana smrt, u maju, šesnaest godina posle prerane smrti moje prve supruge Miljane Vićentijević - Lukić. Napustile su pod neobičnim, nikad do kraja razjašnjenim okolnostima našu zemaljsku familiju, i prešle u onu ogromnu i veću, Večnu, Familiju Božju. Nisu dočekale da vide objavljene sve te moje knjige. Zbog toga njima posvećujem taj Opus - u celini. Mojoj majci i majci mojih sinova. Mogla bi se napisati knjiga o radu na tolikim knjigama (T. Man je napisao knjigu o nastanku romana DOKTOR FAUST); mogla bi biti od neposredne koristi kako potonjim generacijama, tako i savremenim istraživačima i tumačima svega onoga što sam napisao. Međutim, nije vreme sada za to, a možda nemam ni volje da prionem i na taj posao? Ako nekada budem skupio snage i volje da se okušam i na tom polju, onda bi takva knjiga morala biti napisana na osnovu mojih beležnica i dnevnika koje sam vodio poslednjih četvrt stoleća... Međutim, to je čitava jedna neprohodna i gusta (pra)šuma napisanog, u koju se ne usuđujem da zađem.
Znam šta sam - uradio! Ispunio sam jedan veliki zadatak. Ispunio sam ga sa energijom i upornošću kakva je kod nas Srba bila data jednom naučniku, vizionaru, pronalazaču - Nikoli Tesli. Jer on je ponekad imao energije napretek.
Kada je prihvatao neki zadatak, nije to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za njega je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao je da će stradati ako ne uspe. Slutio je da se negde duboko usvesti nalazi rešenje, kad još nije mogao naći način da ga izrazi.
Tesla je - zbog toga mi je mnogo drag - bio jedan od trgovaca svetlošću. Bio je to doista više nego i jedan drugi srpski vizionar i pesnik 19. i 20. veka. Imao je uvek izvanredan vid i sluh.Jasno je mogao da razabere predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove obrise. Godine 1899, kada je prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio je u sanju da savršeno jasno čuje prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći njegovih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja, što znači da je njegovo čulo sluha bilo trinaest puta osetljivije od njihovog, mada je u to vreme, Tesla, bio gluv kao top (kako sam veli) u poređenju sa oštrinom sluha koju je imao u doba nervne napetosti. Sunčevi zraci, kako je Tesla jednom rekao, izazivali bi tako snažan potres u njegovom mozgu da bi ga ošamutili. U mraku su Teslina čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao je da razazna postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu...Podsećam kako je Tesla stigao do otkrića obrtnog magnetnog polja.
Jednog popodneva, koje je zauvek pamtio, uživao je u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljeom, kome je recitovao poeziju. (Svedočanstvo je iz prve ruke, autentično!) u to vreme znao je napamet cele knjige, od reči od reči. Jedna od tih knjiga je bila i Geteov FAUST. Sunce koje je zalazilo podsetilo ga je na čuveni odlomak : Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja / hita da drugi oživljava svet. / O, što me krila ne dignu sa tla, / pa za njim, večno, da upravljam svoj let! // Divnog li sna dok ono dole kreće! / Ah, kuda lete krila bestelesna / telesna krila vinuti se neće! (FAUST, I deo "Pred gradskim vratima", prev. B. Živojinović). Dok je izgovrao na nemačkom ove nadahnjujuće reči, sinula mu je ideja, i u trenutku je otkrio istinu. Štapom je nacrtao dijagram u pesku, koji je njegov pratilac savršeno shvatio i koji je šest godina posle toga izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinžinjera. Slike koje je video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da je rekao svome prijatelju :
"Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru". Tesla nije mogao da opiše svoja osećanja.
Govorio je kasnije:"Da je Pigmalion video svoju statuu kako oživljava, ne bi mogao biti potreseniji. Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak..."
Znam šta sam - uradio! Ispunio sam jedan veliki zadatak. Ispunio sam ga sa energijom i upornošću kakva je kod nas Srba bila data jednom naučniku, vizionaru, pronalazaču - Nikoli Tesli. Jer on je ponekad imao energije napretek.
Kada je prihvatao neki zadatak, nije to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za njega je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao je da će stradati ako ne uspe. Slutio je da se negde duboko usvesti nalazi rešenje, kad još nije mogao naći način da ga izrazi.
Tesla je - zbog toga mi je mnogo drag - bio jedan od trgovaca svetlošću. Bio je to doista više nego i jedan drugi srpski vizionar i pesnik 19. i 20. veka. Imao je uvek izvanredan vid i sluh.Jasno je mogao da razabere predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove obrise. Godine 1899, kada je prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio je u sanju da savršeno jasno čuje prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći njegovih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja, što znači da je njegovo čulo sluha bilo trinaest puta osetljivije od njihovog, mada je u to vreme, Tesla, bio gluv kao top (kako sam veli) u poređenju sa oštrinom sluha koju je imao u doba nervne napetosti. Sunčevi zraci, kako je Tesla jednom rekao, izazivali bi tako snažan potres u njegovom mozgu da bi ga ošamutili. U mraku su Teslina čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao je da razazna postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu...Podsećam kako je Tesla stigao do otkrića obrtnog magnetnog polja.
Jednog popodneva, koje je zauvek pamtio, uživao je u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljeom, kome je recitovao poeziju. (Svedočanstvo je iz prve ruke, autentično!) u to vreme znao je napamet cele knjige, od reči od reči. Jedna od tih knjiga je bila i Geteov FAUST. Sunce koje je zalazilo podsetilo ga je na čuveni odlomak : Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja / hita da drugi oživljava svet. / O, što me krila ne dignu sa tla, / pa za njim, večno, da upravljam svoj let! // Divnog li sna dok ono dole kreće! / Ah, kuda lete krila bestelesna / telesna krila vinuti se neće! (FAUST, I deo "Pred gradskim vratima", prev. B. Živojinović). Dok je izgovrao na nemačkom ove nadahnjujuće reči, sinula mu je ideja, i u trenutku je otkrio istinu. Štapom je nacrtao dijagram u pesku, koji je njegov pratilac savršeno shvatio i koji je šest godina posle toga izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinžinjera. Slike koje je video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da je rekao svome prijatelju :
"Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru". Tesla nije mogao da opiše svoja osećanja.
Govorio je kasnije:"Da je Pigmalion video svoju statuu kako oživljava, ne bi mogao biti potreseniji. Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak..."
(Jun, 2002) Miroslav Lukić
Ovaj tekst je Miroslav Lukić objavio negde pri kraju knjige "Dug pogled unazad" (str. 63-65), i ovaj tekst potvrđuje Lukićevu izrazitu stvaralačku samosvest. Nekoliko Lukićevih tekstova koje je kolega R. Belatukadruz otrgao od zaborava, potvrđuju takođe Lukićevu samosvest, kao i neku vrstu kritičarske, analitičke nadmoći. Više je i dragocenije stvari o pojedinim svojim knjigama, pa i o stvaralačkoj tajni, rekao Lukić nego svi njegovi dosadašnji kritičari. Na jednom mestu, Lukić je indiskretno izrazio nezadovoljstvo opštim stavom tzv. oficijelne i tekuće književne kritike kod nas prema njegovom opusu, ali i nezadovoljstvo onim kritičarima koji su prema njemu tobož bili dobronamerni. Lukić je u stvari skoro nepročitan pisac, kako jednom prilikom reče M. Mrkić; i Lukić ima pravo za ono što govori i piše i zastupa, i kao pisac, a naročito kao izdavač, i urednik nekoliko književnih časopisa. Reč je o stvaraocu nepotkupljive savesti, velikog talenta i samopregornom, nesebičnom književniku. To je pisac koji zna šta je stvorio, a nadamo se da će to donekle postati poznatije i najširoj mogućoj javnosti, kako u Srbiji, tako i izvan Srbije...
Нема коментара:
Постави коментар