УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 23. мај 2008.

Čitaocima se ne može propisati kako će čitati knjigu. Zato je prevashodni zadatak svakog pisca, a današnjeg pogotovu, da ne bude dosadan!-Obraćanje novinarima (071)

....na promociji romana TRGOVCI SVETLOŠĆU,
4. februara 1999. godine u Beogradu...
Čitaocima se ne može propisati kako će čitati knjigu. Zato je prevashodni zadatak svakog pisca, a današnjeg pogotovu, da ne bude dosadan!
Mnogim piscima, da ne kažem većini, na žalost, to ne polazi za rukom.
Zato je prirodno da pisci malo dublje proniknu u tajnu stvaralaštva.
Neka uklone sve moguće barijere između sebe i čitaoca, onako kako ih otklanjaju praizvori epske poezije - Gilgameš i Odiseja!
Neka se udube u svoj duh.
Jer ljudski duh je utamničen u svetu, a to utamničenje Berđajev s pravom naziva svet, stvarnost sveta, nužnost.
Ovaj svet nije kosmos, on je nekosmičko stanje izdvojenosti i neprijateljstva, atomizacija i raspadanja živih monada kosmičke hijerarhije.
Pisci romana, u svetu i kod nas, pa i oni s kojima će me upoređivati - Borhes, Markes, Koeljo, pokušavajući da proniknu šta je konačna ljudska tajna i šta je konačna vasionska tajna, dospevali su uglavnom do AKOSMIZMA. Kosmičko im je izmicalo.
Zato što apsolutno nisu tražili tamo gde se ono uspostavlja : znači u dubini duhovnog života.
Ja ne krijem, jer nemam ni jedan razlog za to, da sam napisao knjigu o jednom primitivnom, nemodernom svetu sa balkanskog trougla, uronivši u njegove duhovne dubine.
Da li ima i jedan razlog za hvalospeve modernoj duši?

Ne zameram čitaocima koji će moju knjigu čitati kao bajku ili magični roman, ali prilika je da opomenem da ja prema magiji imam izvesne rezerve zbog njene povezanosti sa naukom. Isto tako imam rezerve i prema nauci, jer nauka nije stvaralaštvo već pokoravanje
nužnosti.
Pisac nikada ne može upoznati sve svoje čitaoce, ali piscu bestselera se pruža prilika da dođe u dodir sa mnogim čitaocima. Poslednjih nekoliko meseci, od izlaska romana, bio sam u prilici da razgovaram sa čitaocima, onim nepoznatim i pravim, koji su poželeli da mi prenesu svoje čitalačko oduševljenje.
Ako sam ih dobro razumeo, ono što ih je impresioniralo, to je odvažno oslobađanje duha i stvaralačka inicijativa.
A to je ono što se tiče najdubljeg smisla stvaralaštva.
Oduvek sam verovao da stvaralaštvo, da umetnost, pogotovu umetnost romana, ima najviše šanse da se se približi antropološkom saznanju, ako je prevashodno umetnost saznanja kroz stvaralaštvo ideja, koje se suprostavljaju datosti i nužnosti sveta, i ako proniče u onostranu suštinu sveta.
Već dugo vremena verujem da stvaranje znači obrazovanje nove snage, a ne promenu i preraspodelu stare.
U svakom stvaralačkom činu u kome se prodrlo u tajnu stvaralaštva postoji apsolutna dobit, povećanje...
Verujte mi, ja sam došao sa sporednog neba, iz takozvane pobočne linije savremene proze, sa takozvane periferije, ali ne kao zakasneli pisac, već kao neko ko je decenijama odbijao da se pomiri sa formalizmom društva i tokova savremene srpske književnosti, rascepljenih iznutra, duhovno otuđenih.

Ja sam hteo nešto drugo, pišući TRGOVCE SVETLOšĆU, nešto novo, bitno novo, ne samo u okvirima nacionalne, već i balkanskih, evropskih i svetske književnosti.
Hteo sam da proširim duhovna opštenja do njihovog maksimuma, jer je prekid duhovnog opštenja i njegovog svođenja na minimum pogubna stvar.
Zato je moj roman izašao iz okvira diskurzivnog mišljenja i carstva prosečnosti, izašao je izvan datih okvira.
Ja uošte nisam pisao roman da bih udovoljio duhu oficijelne književne kritike, jer moje su nade i namere bile izvan toga da bih izborio nekakvu svoju ulogu i mesto u atarima naše nacionalne književnosti, naprotiv.
Moja najnovija knjiga je, između ostalog, i zato lišena svakog pesimizma i skepticizma, egoizma i samoljublja.
TRGOVCI SVETLOšĆU su prva knjiga trilogije.
Ovaj roman napisao sam kako bih pomogao nečem dragocenom, praiskonskom i balkanskom da se oglasi, da dođe na svet.
Da stane ravnopravno kao literarni topos uz Makondo, ili Joknapatofu, jer je starije od njih milenijumima.
Starobalkanski mitološki rudnik, Homolje i severoistočna Srbija, odakle dolazim, neiscrpan je.
Ja sam napisao ovu knjigu da bih užas, bol i poraz pobedio stvaralaštvom.

Krajem ovog zimskog raspusta, dakle nedavno, završio sam i drugu knjigu ove trilogije KUĆA SVETIH RATOVA, koja će nadam se doći ove godine do mojih čitaoca. Ova knjiga je organski povezana sa TRGOVCIMA, ostao je isti junak.
Kako je ostao? pitaće se oni koji znaju da je Anđujka umrla na kraju TRGOVACA?
Neka to ostane kao tajna i kao iznenađenje!
Ja upravo radim i na trećoj knjizi, koja je krov trilogije , na MLADOSTI BEZ STAROSTI I ŽIVOTU BEZ SMRTI, u kojoj je, takođe, glavni junak duša Anđujkina. Ja verujem da će, sve te knjige, biti primljene u drugim evropskim i svetskim književnostima, više nego u domaćoj , jer dobro znam da se otkrića u nauci dešavaju na osnovu uočavanja greški prethodnika, a u umetnosti i književnosti otkrića dolaze od obožavanja voljenih prethodnika.
Zato što ih ima tako mnogo, nema smisla navesti ni jednoga.
Miroslav Lukić
Iz knjige USAMLJENO DRVO, I

Нема коментара: