Translate

Претражи овај блог

На чистини, на ветру, на висини

На чистини, на ветру, на висини
Рани критички радови о Мирославу Лукићу Бели Тукадрузу

Директни контакт

Директни контакт са дописницима, преводиоцима, сарадницима, пријатељима, филантропима, издавачима

ПРЕТРАЖИВАЧ. КОМПЛЕТАРИУМА

ПоРтАл |Сазвежђе З


СУРБИТА

понедељак, 14. април 2008.

Rusalj. Spev M. Lukića (013)

Lukić je, dakle, našao duhovni centar; ali je tome mnogo toga prethodilo...
U knjizi VRATA ZVIŽDA, koju je objavio o svom ruvu i kruvu Lukićev mlađi brat, Aleksandar, postoji ciklus Kompleks SPAOSOVO, koji se na prvi pogled može shvatiti i doslovno, kao program i predlog za stvaranje jednog stožera starobalkanskog nasleđa, ali koji je u stvari više od toga : žudnja za duhovnim centrom, koji nije samo u zemlji i na zemlji, kao što nije samo na nebu i na nebesima. To je žiža gde se dve linije duhovnog i materijalnog seku i sučeljavaju.
To je mesto gde se dolazi do tvoračkog i kosmičkog.
Lukić je, dakle, našao duhovni centar; ali je tome mnogo toga prethodilo. Pre svega, jasna i nepotkupljiva svest o vremenu i vekovima, devetnaestom i dvadesetom veku.
"Devetnaesti vek je bio u ropcu, kako s pravom piše B. Lazarević. Niče i Dostojevski su mu pevali opelo. Duh je bio umoran, izuzev u pozitivizmu i istraživanju mesa i sve se bilo pretvorilo u pustinju. Dvadeseti je vek otišao i dalje : pustoš pustinje i zadah lešine. Hrabre i životodavne ideje nema. Jako je samo dalje nastupanje rušilačkih snaga i uvereni ali i umorni krici većih duhova koji pozivaju u pomoć. Materijalizam i pozitivizam su zatrpali ljude, kao što su se nekad ljudi udavili u nebu" (isto, str. 46).
Osnovni cilj knjige Rusalj je nešto o čemu se jedva može govoriti, posvećivanje u saznavanje Tajne. ... Miroslav Lukić spada u one pesnike kojima nije cilj samoubistvo sveta, i bolesno i dekadentno potvrđivanje aktuelne ličnosti na račun napora svih vekova.
Lukič je od onih pesnika koji respektuju nekoliko hiljada godina azijskog paganizma i dve hiljade godina istočno - zapadnog hrišćanstva, koji su doneli nešto novo, ono najviše što je izvučeno iz nepoznatoga, večnoga i besmrtnoga. Lukić je vezan sa hiljadu veza za napore sve prošlosti. Vezan je za riznice starobalkanskog nasleđa i druge staroevropske misterijske religije, filosofije i pravoslavlje. Vezan je za energije koje su strujale i koje još uvek struje: nijedna ne treba da potone u pesak.
Pesnik se okrenuo dobro i duboko natrag, pri tom je stao na sve što je solidno sazdano i pogledao napred, jer konačno život je bio oduvek isti, i nekima je, u njegovom večitom strujanju, dato da nađu bitno, nepromenljivo i večno. Lukić ne traži nadčoveka, prahrišćanstvo, neohrišćanstvo, evroazijske žive tradicije, već nadnacionalno, nadracionalno i sintezu. Lukić je tragao za kvascom budućeg raščenja ljudske misli u noći duše. Njegova poezija ne vodi šemi i lokalnom, čak i kada polazi od tzv. fenomena lokalnog. Lukić stremi onome što prikazuje i izražava celu ličnost...
Lukić nije odstranio kičmenu moždinu i velike konstante ličnosti i ušao u ono što je samo u toku, i samo u toku jednog i jedinog ja. Iako se nekome može učiniti da su ga izbacili sumorni istorijski događaji u njegovoj zemlji i na Balkanu poslednje decenije drugog milenijuma, on ne govori kao nadrealisti iz podsvesnog i nadsvesnog, iz snova, hipnoze, orijaških obreda i stihije, već iz središta svoje ličnosti. On jednim jedinim ključem otvara brave apsolutnoga; ne ide po ivici ličnosti i samo po njenom "podzemlju", jer je sit toga junačenja kojim se nije smelo da ulazi u pravo saznanje...
U mraku, magli i zaglušju živelo se bezmalo poslednjih pet decenija drugoga milenijuma, Lukić izlazi i izašao je iz svega toga, i ako postoji nekakvo božanstvo koje ga vodi, njegov atribut je svakako Nezavisnost.
To je ono sa čime on može da pokaže u najvećem stepenu svoju nepokornost, svoju istinsku i strašnu slobodu. U tom smislu, ovaj pesnik je koliko srpski i balkanski, toliko i još više evropski i svetski. RUSALJ je knjiga - duboko sam uveren u to - sa kojom će pesnik Lukić steći evropsku i svetsku slavu: zbog toga je i odabrana među svim mogućim knjigama ispevanim na srpskom jeziku u poslednja dva veka, jer je izraz veličine, stvarne veličine genijalnog pobunjenika protiv robovanja prirodi. Ono mitološko i možda lokalno i obredno u knjizi Rusalj, faktografsko i prirodno samo je materijal, polazna osnova. Najveći trenuci sukoba između prirode i čoveka, u ovoj knjizi su preobraženi. Pesnik Lukić je, kao dahije iz jedne narodne pesme, uhvatio prirodu u svoju tepsiju, i kao pravi zvezdočatac, stvara magije i čini. To je naprosto bilo očigledno u njegovom romanu TRGOVCI SVETLOŠĆU, ali taj prelom tako uočljiv u ovoj knjizi, desio se pre, u nekoliko pesničkih knjiga RAJSKE SVEĆE (Zmija čuvarkuća, Moara Parasita i CADIS. Posle svega). B. Lazarević je izrazio jednu sasvim tačnu misao o Leonardu Da Vinčiju, koga je "stvorila priroda da bi se on, u pobuni protiv tvorca, otpadio i stvarao "drugu prirodu". U tome iznenađenju i čudu leži cela lepota, u toj "pobedi" i savladanoj teškoći cela umetnost, i u tom zadovoljstvu i radosti zbog "pobede" sva estetičko - umetnička osećanja".
Isto se može reći i za Miroslava Lukića, pogotovu kada je reč o njegovoj raskošnoj knjizi RAJSKA SVEĆA, naravno, i za knjigu RUSALJ.
(....)
Poznato je da vremena ruše sadržaje i predaju ih opravdanom i prirodnom zaboravu, i da je oblik, večniji od sadržaja, oblik brani umetnost i umetnike, velike umetnike.
(" Umetnost nije rasna niti narodna, klasna, niti verska, etnička niti etička, klasična niti romantična, stara niti nova, politička, revolucionarna. Ona je lični, psihološki i estetski akt: ljudski, čovečiji, čovečanski", B. Lazarević, isto, str. 72) Osnov Lukićeve knjige RUSALJ je obredno i orijaško Povratno ili Zmijsko kolo, simfonija najvišeg izraza, u kojoj su sadržaj i oblik isto : sadržaj je oblik i oblik je sadržaj.
Ova se knjiga, svojim obimom, može porediti sa Pustom zemljom Eliota i Morekazima Sen Džon Persa : ne na štetu srpskog pesnika. Nadilazi ih svojom sažetošću, dobrom, istinitim, lepim, sadržajem, oblikom, nadahnućem, nagonom, razumom, tehnikom, sredstvima : sve se u njoj sliva u jedno saznanje i u jedno sazdanje.
RUSALJ je ušao u podsvesno, svesno i nadsvesno, u prošlost koju je trebalo ispitati i znati. Ovakvu knjigu nisu mogli napisati Lukićevi vršnjaci, ni u svetu, ni u Srbiji, pa ni stariji nekoliko decenija pesnici; svakako ne oni vaspitavani na sumnjivim tradicijama ateizma i novojaničarskim univerzitetima i školama. Obredi gušenja i sprečavanja pesnika kakav je Miroslav Lukić, pre svega u njegovoj zemlji i na jeziku kojim peva, u ovoj knjizi su savladani : Pesnik je ispitivao, kako bi mogao saznati Prošlost, istoriju naroda, istoriju podsvesti, istoriju nekadašnje svesti. Svest je važna jer predstavlja NAŠU SADAŠNJOST. " Filozofi i psiholozi je ispituju radi njenog saznanja. Nadsvesno je naša budućnost. Ona već ima svoje korene i u našoj prošlosti. Treba je u njima tražiti i, proročki, pretskazivati" (B. Lazarević, isto, str. 76). Knjiga RUSALJ otkriva kakve su se čudne drame i komedije noću igrale na sceni pesnikovog Duha. Kao čovek koji nije korumpiran i ne živi u zemlji u kojoj je rođen, kao čitalac koji nema ni jedan jedini razlog da išta prećutkuje, jer sa velike distance vidi jasnije fenomene i procese u srpskoj poeziji u drugoj polovini XX veka, Lukić se razlikuje od velike većine pesnika koji pevaju na srpskom jeziku, od Pope do Adama Puslojića, od Raičkovi}a do Rajka Noga, od Miodraga Pavlovića do Novice Tadića, Raše Livade i Aleksandra Lukića, po tome što ne gleda da se udvara samome sebi i da se ogleda u ogledalu koje ga ne daje stvarnog. Lukić se nije navikao na izgled u ogledalu i zato se u njegovom pesničkom opusu sve ne svršava na prevaru. Ništa se ne svodi na paniku i čardaš nerava; ne urla u njegovoj poeziji strah i kikot uzimanja ovlačnog. Njegov duh nije nabijen na kolac; u njegovoj poeziji nema ravnodušnosti, ni igara sa ravnodušnošću i dosadom. Ono najbolje u njegovoj poeziji ne ulazi u paniku i strah, ne beži kao od vatre igrajući se sa njima poizdalje, ne beži u ravnodušnost i dosadu.
Lukićeva slava kao pesnika će u zemlji u kojoj je rođen dolaziti sporije nego u svetu, tj. srazmernije i nezadrživije, srazmerno količini otpora koji je morao i mogao jedino Duhom da se savlada.
Nov je ovo pesnik, ali njegova novina nije u onom uobičajenom i redukovanom svođenju novog na to "da se da jedan sazreo utisak nego njegovo stanje dok je još u pelenama, njegov stav dok još nije uobličen, dok je još u svojim hemijskim estetičkim i moralnim sastavnim delovima".
Mada je, u suštini, Miroslav Lukić, pesnik koji dolazi iz iskonske drevnosti....
Savatije Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 33 - 36

Нема коментара: