PISMO UPUĆENO PREKO DEVET MORA, GORA, MAGLI, MOŽDA NEMOGUĆEM I DALEKOM ČITAOCU?
Sav. Ig. Mitrović
....RAJSKU SVEĆU je stvorio i objavio istinski pesnik, pesnik iskona i energije kakvu ćemo ređe sresti i kod pesnika koje je već književna kritika proglasila "velikima", "bardima".
Objavio ju je čovek koji je osećao neodoljivu potrebu da brzo, kao da stoji pred odlaskom ili prekim krajem, kaže iskreno nešto od onog što ga je ispunjavalo svega i nagonilo da govori. Lukić je pesnik, srpski koliko i balkanski i evropski ; mislio je na sve što nie i živi u vasionskim predelima pod vlašću Sunca i Meseca i stalnoj smeni dana i noći, i godišnjih doba. Šta je to što je hteo da kaže, kratko i zadihano, brzo, kome bilo, pa ma i gluvoj zemlji i visokom nebu?
To su nekoliko reči, nekoliko pesama, možda, ali takvih koje su sačuvale i dalje prenele pesnikovu nesigurnu i živu misao i onu ljudsku toplinu i veru što je sa mnogo napora preneo kroz život. To je pesnik koji govori bez uvoda i objašnjenja, bez zaključaka i svrhe. Bez nade? Ne.
U Lukićevom vanrednom opusu, pored ogromnih sumnja i užasa i očaja, kroz koje je prošao u mladosti, postoji Nada i Vera i Ljubav. Tragizam ljubavi. Ovaj pesnik je napisao izuzetno jednostavne i potresne ljubavne pesme, i možda zahvaljujući njima RAJSKA SVEĆA će, u prvo vreme, steći priznanje i izazivaće kod mnogih ljudi i čitalaca divljenje i poštovanje. Ali kod jednog broja savremenih pesnika i kritičara izazivaće i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. Knjiga pesama, kada se objavi, čak i kad je rukotvorena ( a Lukićeva je baš takva!),nije muzejski eksponat koji je "zabranjeno dirati". Svako objavljeno delo, pa i ona najbolja, "stoji kao voćka pored puta, kao spomenik bez čuvara, a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ogrančieni prolaznici". Objavljeno delo je izloženo tuđim, nepoznatim mozgovima, tuđim ustima i perima da ga tumače prema svojim nagonima i interesima i shvatanjima. Ne treba biti nešto mnogo pametan pa predvideti da će RAJSKA SVEĆA biti predmet na kojem će pokušati da iskale svoje nagone ikonoklasti i manijaci, i zavidnici. Nije teško predvideti da će vremenom pobediti poštovaoci Lukićevog opusa. Poštovaoci će ga braniti, ali vrlo često i onako kako pesnik ne želi i kako ne voli. RAJSKA SVEĆA će se kroz vreme najbolje braniti sama...
Objavio ju je čovek koji je osećao neodoljivu potrebu da brzo, kao da stoji pred odlaskom ili prekim krajem, kaže iskreno nešto od onog što ga je ispunjavalo svega i nagonilo da govori. Lukić je pesnik, srpski koliko i balkanski i evropski ; mislio je na sve što nie i živi u vasionskim predelima pod vlašću Sunca i Meseca i stalnoj smeni dana i noći, i godišnjih doba. Šta je to što je hteo da kaže, kratko i zadihano, brzo, kome bilo, pa ma i gluvoj zemlji i visokom nebu?
To su nekoliko reči, nekoliko pesama, možda, ali takvih koje su sačuvale i dalje prenele pesnikovu nesigurnu i živu misao i onu ljudsku toplinu i veru što je sa mnogo napora preneo kroz život. To je pesnik koji govori bez uvoda i objašnjenja, bez zaključaka i svrhe. Bez nade? Ne.
U Lukićevom vanrednom opusu, pored ogromnih sumnja i užasa i očaja, kroz koje je prošao u mladosti, postoji Nada i Vera i Ljubav. Tragizam ljubavi. Ovaj pesnik je napisao izuzetno jednostavne i potresne ljubavne pesme, i možda zahvaljujući njima RAJSKA SVEĆA će, u prvo vreme, steći priznanje i izazivaće kod mnogih ljudi i čitalaca divljenje i poštovanje. Ali kod jednog broja savremenih pesnika i kritičara izazivaće i suprotna osećanja i neočekivane reakcije. Knjiga pesama, kada se objavi, čak i kad je rukotvorena ( a Lukićeva je baš takva!),nije muzejski eksponat koji je "zabranjeno dirati". Svako objavljeno delo, pa i ona najbolja, "stoji kao voćka pored puta, kao spomenik bez čuvara, a na njemu ispisuju svoja imena i ostavljaju svakojake tragove dokoni i ogrančieni prolaznici". Objavljeno delo je izloženo tuđim, nepoznatim mozgovima, tuđim ustima i perima da ga tumače prema svojim nagonima i interesima i shvatanjima. Ne treba biti nešto mnogo pametan pa predvideti da će RAJSKA SVEĆA biti predmet na kojem će pokušati da iskale svoje nagone ikonoklasti i manijaci, i zavidnici. Nije teško predvideti da će vremenom pobediti poštovaoci Lukićevog opusa. Poštovaoci će ga braniti, ali vrlo često i onako kako pesnik ne želi i kako ne voli. RAJSKA SVEĆA će se kroz vreme najbolje braniti sama...
Lukić poseduje izrazitu, delatnu i srećnu uobrazilju, bez koje nema velike poezije.
Lukić je pesnik koji je daleko odmakao - "Do čudesne praosnove naše..." ( v. pesmu Nikolaja Kljujeva Da zapahnu ruže iz stihova..., u knj. ZADUŠNICE : Antologija pesnika ruske iskoni XX veka, KK "Katarina Bogdanović" - Prizma, Kragujevac, 1998, str. 55), pošao je i ide, ali ne slepim kolosecima, već posmatrajući ples predela, drveća, planine - prirode. To je pesnik koji zna da na dnu svih svetova, mora, polutara, još živi bajka, predanje, mit, živa tradicija : "talisman svevišnjeg koji je on, tminom, / izgubio, nadnet nad Drevnom Dubinom" (Kljujev).
Lukić je odrastao u devičanskoj prirodi Homolja i Zvižda, na imanjima svojih pradedova i dedova pokraj Peka, na rečnim ostrvima koja su nestala, usred nepreglednih rakita, koje su jecale (kao u poeziji, kod nas nedovoljno poznatog pesnika N. Kljujeva), "za rajem / gde lišća dijamant poznaje venost smrti". To je pesnik Stare Evrope (helenskog čarobnog brega), sačuvanog u orijaškim obredima Rusalja (dubočkih kraljica i kraljeva), iskona srpskog i balkanskog. Ti začeci "mladih vaseljena", nalaze se i u onim Lukićevim knjigama, koje su više od četvrt veka odležale u pesnikovim fiokama : Sudbina raba Miroslava i Bršljan oko gimnazije, kao i u knjigama Sveska HOMOLJSKI MOTIVI i ZLATNI RASUDENAC.
U spomenutim knjigama, najvažniji je začetak, povezan neraskidivim nitima sa onim što se zove iskon, živa tradicija - u kojoj žive dusi i nerazgovetne glasine, koje ovaj pesnik pokušava da prevede i učini razgovetnim. Lukić je pesnik koji zna da spoji u strofama bubice i bobice, oblake i planine, sjaj tihi narodnog bola i kliktanje orla kliktaša, graktanje gavranova i drhtave sprudove , sirene i rusalje, kraljice i kraljeve, zbilju i misterije.To je pesnik dušinog lavirinta i hrama, gde teče nerđajuće zlato života. To je pesnik prolaznosti, vremena i Svevremena.
Lukić je pesnik koji je daleko odmakao - "Do čudesne praosnove naše..." ( v. pesmu Nikolaja Kljujeva Da zapahnu ruže iz stihova..., u knj. ZADUŠNICE : Antologija pesnika ruske iskoni XX veka, KK "Katarina Bogdanović" - Prizma, Kragujevac, 1998, str. 55), pošao je i ide, ali ne slepim kolosecima, već posmatrajući ples predela, drveća, planine - prirode. To je pesnik koji zna da na dnu svih svetova, mora, polutara, još živi bajka, predanje, mit, živa tradicija : "talisman svevišnjeg koji je on, tminom, / izgubio, nadnet nad Drevnom Dubinom" (Kljujev).
Lukić je odrastao u devičanskoj prirodi Homolja i Zvižda, na imanjima svojih pradedova i dedova pokraj Peka, na rečnim ostrvima koja su nestala, usred nepreglednih rakita, koje su jecale (kao u poeziji, kod nas nedovoljno poznatog pesnika N. Kljujeva), "za rajem / gde lišća dijamant poznaje venost smrti". To je pesnik Stare Evrope (helenskog čarobnog brega), sačuvanog u orijaškim obredima Rusalja (dubočkih kraljica i kraljeva), iskona srpskog i balkanskog. Ti začeci "mladih vaseljena", nalaze se i u onim Lukićevim knjigama, koje su više od četvrt veka odležale u pesnikovim fiokama : Sudbina raba Miroslava i Bršljan oko gimnazije, kao i u knjigama Sveska HOMOLJSKI MOTIVI i ZLATNI RASUDENAC.
U spomenutim knjigama, najvažniji je začetak, povezan neraskidivim nitima sa onim što se zove iskon, živa tradicija - u kojoj žive dusi i nerazgovetne glasine, koje ovaj pesnik pokušava da prevede i učini razgovetnim. Lukić je pesnik koji zna da spoji u strofama bubice i bobice, oblake i planine, sjaj tihi narodnog bola i kliktanje orla kliktaša, graktanje gavranova i drhtave sprudove , sirene i rusalje, kraljice i kraljeve, zbilju i misterije.To je pesnik dušinog lavirinta i hrama, gde teče nerđajuće zlato života. To je pesnik prolaznosti, vremena i Svevremena.
Sav. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 65 - 67
Нема коментара:
Постави коментар